"Сазидаћу цркву своју, и врата пакла неће је надвладати". (Мт.16,18) Данас, када се већина Срба враћа мајци Цркви, требало би свима да постане јаснији однос Цркве и народа. Црква је божанска установа, основана од Самога Господа, да у њој живи, да се у њој учи и спасава народ Божји. Црква је тело Христово, богочовечанска установа - заједница Бога и људи. Господ Исус Христос јој је глава, а ми сви, њени удови. (Ефес.1, 22-23). У нашем народу, Српска Православна Црква, поред ових својстава, има и друге задатке и обавезе. Било је кроз историју великих задатака за нашу Цркву, те је разумљиво што она има и великих заслуга. Али те заслуге Црква никада није посебно истицала. Све што је чинила, чинила је из љубави према својој деци, као брижна и несебична мајка. Свака вера и вероисповест има карактерне црте своје и своје историје. За Источну или Православну цркву у целини, (а Српску цркву посебно), може се рећи да јој је кроз историју једна од основних црта било ТРПЉЕЊЕ. У трпљењу свом ширила се она гоњена, у почетку, од римских царева; у трпљењу је сузе ронила и срце стезала, када су јој, под најездом разних стихија, откидани поједини делови њеног организма; у трпљењу тираније безбожника, чувала је она децу своју и душе њихове, стварајући светле ликове мученика и светитеља, који су представљали њену унутрашњу снагу у спољашњој немоћи. У њеном сазнању, увек су биле речи Спаситеља: "Трпљењем својим, спасавајте душе своје"(Лк. 21,19). Зашто је Православна црква у прошлости много трпила? Зато што је искрено и одано чувала јеванђелске принципе Христове науке; зато што са вером никада није трговала, већ је веру наслеђену од својих отаца, верно чувала као највеће благо. Црква се од народа никада није одвајала, ни у добру, ни у злу. Зато је Православна црква, била и остала, народна Црква. Ако веру и Цркву упоредимо са ризницом спасоносних блага, онда ћемо, потпуно тачно, изразити историјску истину, да је Црква православна, с поколења на поколење, чувала и предала то непроцењиво благо, чисто и неокрњено. Зато када неки људи кажу да је Црква, понекад конзервативна, ми се не стидимо тог назива, јер та реч долази од латинске речи "цонсерваре", што значи "чувати, сачувати". Православље је заиста чувало и сачувало Христову истину, чувало и сачувало лепоту старе Цркве и све дивне облике верског живота, чија је основна карактеристика топли однос људи са Оцем небеским, који ствара од њих децу Божију и браћу међу собом. Има људи, нажалост и међу нама Србима, који сматрају, да је Црква наша, нешто преживело, застарело, нешто сада више непотребно, штавише, нешто што је било штетно и у прошлости и што носи одговорност, за многе недаће у нашој историји. Црква је кроз векове учила и корила свој српски народ и, као мајка децу, за руку водила ка добру. Наша Црква кроз векове, а и данас, има само један једини циљ: добро и просперитет свога народа, а то значи учинити свој народ кроз извршавање јаванђелске науке Господа Исуса Христа побожним, моралним и благородним. То је учење Јеванђеља, то је и непрестано учење Цркве православне, мајке наше, од које нас нико више не воли. Нико није поднео и неће поднети више жртава за своје чланове, за род свој, за све нас, јер она је мајка, "а од своје мајке, ко ће наћи бољу"? Родољубље наше Цркве треба схватити буквално: она љуби род свој, живи са њим и преживљава са њим и зло и добро. Шта је то, што народ очекује од Цркве? Различитост сваког појединца, поставља и пред Цркву, различите захтеве и очекивања. Једни од Цркве очекују да у њој нађу место спасења, место у коме ће наћи окрепљење и утеху души својој; други у Цркви виде културну организацију, поредећи је са фолклором и обичајима (културо-историјске споменике); трећи пак, од Цркве очекују корист, било материјалну или политичку (маркетиншку); четврти, нажалост виде Цркву као непријатеља и конкурента - који им "одвлачи" народ; пети - не виде ништа, и не желе никакав контакт са Црквом... Шта је то, што Црква очекује од народа? Овде, "у далеком свету", Црква себе види исто, као што себе види и у Отаxбини. Главна очекивања Цркве су иста и овде и тамо, и у сва времена. Позивањем свога народа, у крило мајке Цркве, она продужава своје послање у овом свету. Господ Христос је оснивајући Цркву, основао је за место у коме ћемо спасавати душе своје, чистећи се од греха и уздизати се у Царство Божје. Жеља наше Цркве је, да сви њени крштени чланови, упознајући је - живе заједно са њом! Црква очекује, од свог народа, да је посећује редовно, да се верни исповедају и причешћују. Црква очекује да јој приђу младе генерације и да се у њој васпитавају. Црква очекује, да јој њена деца помажу и да са њом изграде чвршћи однос. Однос деце и мајке. Однос разумевања и послушања. Однос међусобне љубави. Сачувајмо и ми браћо своју Цркву и предајмо је нашој деци, као што смо је и ми примили од својих предака. Наш народ има пословицу: "Коме Црква није мајка, томе ни Бог није отац".
Sonntag | 09:00 - 12:00 |
Der Kerzenraum ist Mo-So von 9-18 Uhr für Sie geöffnet. Außerhalb der angegebenen Öffnungszeiten sind wir telefonisch oder auch per Mail für Sie da. Sie erreichen uns unter den angegebenen Kommunikationsmitteln. Für weitere Termine schauen Sie bitte in unserem Gemeindebrief nach. |
ПОСЕТИОЦИ:
Serbisch- Orthodoxe- Kirche
Parrei für Schwarzwald
© Serbisch- Orthodoxe- Kirche für zentralen Schwarzwald in Villingen-Schwenningen. Startseite | Impressum | Kontakt
Bei Problemen/ Wünschen/ Anregungen/ Lob/ Kritik wenden Sie sich bitte an unseren Webmaster. Vielen Dank.
Anrufen |
|
Anfahrt |