ТУМАЧЕЊЕ СИМВОЛА ВЕРЕ
(Из књиге «Исус Христос», издање Задужбине манастира Хиландара,
превео са грчког мр Александар Ђаковац)
(Тумачење можете читати едом, или кликнути на поједнине чланове Символа да видите тумачење)
Верујем у једнога Бога Оца
У Символу вере исповедамо да је Бог, у кога ми православни верујемо, Један - као што говори први члан, и Тројичан као што изражавају следећи чланови. Један је по суштини и Тројичан по Лицима: Отац, Син и Дух Свети. Тако, исповедамо нашу веру у учење ( = догмат) о Светој Тројици, која представља темељ на коме се устројавају сви догмати вере.
Пре него да се Крстимо исповедамо веру у Тројичног Бога и крштавамо се са три погружења и три подизања из воде. Након Крштења читав живот хришћана заснива се на вери у свету Тројицу: он непрекидно прославља Тројичног Бога и у живот свој призива благодат Господа Исуса Христа и љубав Бога Оца и заједницу Светога Духа.
Тројични Бог је беспочетан, невидљив, несхватљив, неописив, извор најбољег. Бог је такође и Љубав, и однос Трију Лица ( = Личности) Свете Тројице је однос љубави. Ово откривају и имена Оца и Сина. Тројична заједница је заједница љубави. А плод ове Тројичне љубави јесте стварање света и човека.
Бог је створио све видљиво и невидљиво, јер као што говори Свети Григорије Богослов: "требало је да излије добро и да га усмерава. Требало је да објави добро, тако да добротом Божијом настане многа корисна твар, јер је ово потврда безграничне доброте Божије ".
Стварање је излив и кретање божанске Љубави у простору и времену.
***
Круна и цар стварања Божијег је човек. Јер човек је створен као жива икона свога Творца. У стварању човека имамо прву објаву Тројичног Бога: Рече Бог: Створимо човека по икони нашој и по обличју. Човек је створен као икона Божија, тј. као икона Љубави. Позван је да буде подражавалац Творца, тј. подражавалац Љубави. Света Тројица је заједница божанске љубави, и човек је створен да живи унутар заједнице божанске љубави.
Христос је рекао да нас је заволео на исти начин на који је њега заволео Отац Његов, и да стога и ми међусобно живимо у љубави. "Као што Отац љуби мене и ја љубим вас. Останите у љубави мојој ( Јн 15, 9)". У наставку, Христос нам указује на начин на који ћемо остати ( = пребивати) у љубави. "Ако заповијести моје одржите, остаћете у љубави мојој, као што сам ја одржао заповијести Оца мојега и остајем у љубави његовој. ... Ово је заповијест моја: да љубите једни друге као што ја вас љубим. Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје (Јн 15, 10, 12-13)."
Својим животом и својом жртвом Христос нам је дао начин да испуњења циља ради кога смо створени. Да се уподобимо Тројичној љубави. А тај начин јесте држање светих заповести Његових. Због тога је Христос ученицима својим, када их је послао у свет да проповедају јеванђеље спасења, рекао: "Оне који поверују и који се крсте, научите да у животу своме држе све заповести које сам вам дао".
***
Сви смо ми крштени у име Свете Тројице и могуће је да зато помишљамо да смо прави ученици Христови. Али ако не живимо у складу са Његовим светим заповестима, онда не живимо у љубави - и следствено - наша вера у Бога је мртва. Јер врлински живот оживљава веру. Како наглашава Свети Григорије Богослов: "ако желимо да се удостојимо Бога, и да спознамо тајне Његове, треба да заволимо заповести Његове. Јер делање је корак којим задобијамо созерцање".
Нека би живот свих нас био духовна лествица којом ћемо се успети до висине љубави.
2. И у једнога Господа Исуса Христа
Другим чланом Символа вере исповедамо да као што верујемо у Једнога Бога Оца Сведржитеља, тако верујемо и у једнога Господа Исуса Христа, Сина Божијег Јединородног, од Оца рођеног пре свих векова. Светлост од светлости, Бога истинитог од Бога истинитог, рођеног а не створеног, једносуштног са Оцем кроз кога је све постало.
Овде нам је откривено божанство Исуса Христа. Јеванђелист Јован нас извештава, да је Господ, када су Јудеји тражили да им јасно каже да ли је он Христос, одговорио: Рекох вам да сам Христос, али ми не верујете. И даље им потврђује: Ја и Отац једно смо.
Апостол Јован почиње Јеванђеље једним изразом који нас учи безвременом постојању Господа Христа и божанству Његовом. Он Говори: "У почетку беше Логос, и Логос беше у Бога, и Логос беше Бог (Јн 1, 1)". И Апостол Павле говори да је Христос Бог Који се јави у телу, проповеда се незнабошцима (уп. 1Тим 3, 16), верова се међу људима. Они Који верују у Њега живе у садашњем животу у целомудрености, праведности и побожности, чекајући јављање славе Божије и Спаса нашега Исуса Христа.
***
У првом члану Символа вере исповедамо да је Бог Отац Творац свега створеног. Другим чланом исповедамо да је Христос Јединородни Син Божји, и Онај кроз Кога је све створено. Кроз Христа је све створено, пише Јеванђелист Јован.
Стварање читавог света јесте дело Пресвете Тројице. Све је створено "Од Оца, кроз Сина у Духу Светоме. Јер Отац благоизволи, Син дела а Дух Свети сарађује".
Последње и најсавршеније што је Бог створио јесте човек. Јер Бог је створио човека по својој сопственој икони и по подобију. Украсио је човека сваком благодаћу и сваким добром. Човек је, заједно са божанском добротом, примио и слободу, да би добра, која му је Божија љубав подарила, осетио као своја сопствена.
***
Највише добро које је човеку даровано од Творца, била је блискост Божија и јединство са Богом кроз љубав. У Рају је човек живео у заједници са Богом. О овом дару Божијем требало је човек да се стара и да га чува. Ово дело, учињено слободном вољом човековом, би било пут од - "по икони" према - "по подобију". Свети Григорије Ниски говори да "по икони" у нама постоји од самог стварања, "али да будемо по подобију Божијем постићи ћемо сами нашом намером... Господ је оставио да ми будемо делатници подобија ( = да се уподобимо Богу - прим. прев.), да бисмо имали плату оних који се труде".
Човеку, који благодаћу Божијом постигне подобије ( = сличност) са Творцем, љубав Божија даје се као награда. Свети Диадох ( Фотички - прим. прев.) говори: "Као што икона од боја постаје живља, постижући тако сличност са прототипом, исто се дешава и са иконама (Божјим у људима - прим. прев) у којима благодат осликава подобије божанском: Ко задобије просветљење љубави, открива да оно "по икони" своју поноћу има у светлости онога "по подобију".
***
Када га је створио, Бог је човека поставио у Рај, да живи заједничарећи у љубави Његовој. Јер "Рај је љубав Божија". Али човек, живећи у Рају, изабра таму уместо Светлости, уместо Живота - смрт. "И када престаде да служи Богу и да личи на свога Творца", побеже у земљу далеку. Удаљивши се од чадољубивог Оца и од благословеног дома очинске љубави, поче да обрађује земљу греха.
Овај избор између Бога и греха стоји пред сваким од нас у нашем свакидашњем животу. Следствено томе шта ћемо изабрати, наш живот ће бити или Рај Божије љубави, или пакао удаљености од Бога. Просудимо дакле исправно, пре него што у своме животу донесемо одлуку. И када донесемо одлуку шта је корисно душама нашим, делајмо свагда у складу са тим. Тако ћемо већ за овог живота задобити радост присуства Божијег.
3. Који је сишао са небеса и постао човек
Пад првостворених заиста је био једна космичка катастрофа. Човек и свет постали су подложни трулежности и смрти. Човек се одвојио од заједнице са Богом и постао свој сопствени заточеник. Одречењем се Бога, одузета су му сва божанска добра: заједничарење са Богом, боравак у Рају, нестрадални живот. Као што Свети Златоусти каже, човек је из Раја изашао наг, као што се излази након бродолома.
Док се човек сâм удаљио од Бога, љубав Божија је остала непромењена. Свети Златоусти говори да Бог: "видевши пад првосазданих и величину ране њихове пожури са лечењем како се рана не би проширила и постала сасвим неизлечива". Покренут безганичном добротом Својом, Бог у своме промишљању није оставио човека ни једног тренутка самог. "Тога ради, допустио је Бога да заједно са грехом првосазданих дођу и страдање и смрт. Не зато да би тако мучио оне који су згрешили, већ да болесном донесе лек".
Најважније дело љубави Божије према човеку јесте долазак Јединородног Сина Његовог онима који су отпали од љубави Његове. Ово исповедамо трећим чланом Символа вере: Који је ради нас људи и ради нашега спасења сишао са небеса и оваплотио се од Духа Светога и Марије Дјеве и постао човек.
***
Јеванђелист Јован нам открива величину љубави Божије: Бог је толико заволео свет, да је Сина Свога јединороднога дао, да сваки који у Њега верује не умре, него да има живот вечни. Авва Исак говори да Бог: "даде Сина Свога смртноме свету да би га васкрсао, не зато што није могао да нас ослободи на други начин, него да покаже љубав Своју која све превазилази. Бог нас вуче близу к себи жртвом Сина Свога. Да је имао нешто важније од Сина Свога, то би дао нас ради, како би род људски привукао близу себе".
***
Свакако, величина Божије љубави није само бесконачна. Она је узрок владавине и достојанства Божијег. Јер Бог није чекао да му се човек врати да би га исцелио, него се сам приближио човеку и постао човек.
О овоме нам дивно говори Свети Златоусти објашњавајући Божије човекољубље: "Узвишени и велики Бог пожелео је једну блудницу, тј. човечанску природу ... И шта је учинио? Није јој послао неког слугу, није јој послао Анђела нити Арханђела, него је сâм дошао ... Дошао је блудници и није се постидео... И како је дошао? Не огољеном природом, тј. божанством, него је постао оно што и блудница беше, не расположењем већ природом, да се не би блудница преплашила и побегла. Дошао је блудници и постао човек... Нашао ју је пуну рана, разбеснелу. И шта је учинио? Приближио јој се. Она га виде и побеже. Чега се плашиш? Говори Христос. Нисам судија већ лекар ... Затим јој рече: жНисам ли те засадио у Рају? Одговори она: Да. И како си одатле изведена? Дође ђаво те ме узе из Раја. Засађена си била у Рају и напоље те је избацио. Ја те дакле садим у Рају моме и о теби се старам, ја Господ небеса. Стара се Христос о природи нашој, Ђаво се приближава и бива побеђен".
На исти начин је то Христос објаснио у причи о добром Пастиру Који: "Не остаје са деведесет девет оваца да чека да назад врати она једна изгубљена овца Његова, него Пастир Добри иде и тражи је, и када је нађе ставља је на плећа своја и враћа је у тор". Враћа је једном и јединственом стаду, под брижним оком јединственог Доброг Пастира.
Када човек осети величину божанске љубави, почиње да жели да љуби Бога. И остварује се реч Јеванђелисте Јована: "Заволесмо Христа јер је прво Он нас заволео." Стога је дакле, наша љубав према Христу, одговор на љубав Његову.
***
Оваплоћење Христово је највећа тајна Цркве. У овој тајни службу има Пресвета Богородица. Она је понудила своје свесвето живљење, да се оваплоти Син Божји. Пресвета заиста јесте Богородица, јер Христос јесте истинити Бог. Света Дјева је на земљу довела божанску љубав и Господ се оваплотио. Зато сваки верујући велича Пресвету и труди се да јој следи ( = подражава) животом својим.
Нека би живот наш био један непрестани покушај да свим срцем заволимо Христа и да вечно живимо близу Њега и Пресвете Његове Матере.
4. Који је распет нас ради, и страдао и био погребен
Сви чудесни догађаји које је сотворио Христос како би нас изнова учинио домаћима Својим, називају се божанска Икономија ( = Домострој). У две речи, божанска Икономија означава све оно што је љубав Божија учинила, да би се човек вратио у стање у коме је живео пре пада. Сва та божанска дела свој врхунац имају у Очовечењу Христовом, Његовом страшном страдању, Његовом Васкрсењу и Вазнесењу. Четврти члан Символа вере говори о овим светим делима:
И Који је распет за нас у време Понтија Пилата, и страдао и погребен;
И Који је васкрсао у трећи дан, по Писму;
И Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца;
И Који ће опет доћи са славом, да суди живима и мртвима, Његовом царству неће бити краја.
***
Спасење човека, представља уствари једно ново стварање човека. Као што је и прво стварање било излив љубави Тројичнога Бога, тако је и ново стварање један нови излив љубави Тројичнога Бога. Зато Свети Златоусти назива Крст Господњи "вољом Оца, славом Јединородног Сина Његовог, и даром Духа Светога".
Зато Свети Јован Дамаскин о распећу Христовом пише: "Свако дело и свако чудотворство Христово велико је и свето и дивљења достојно, али од свих дела Његових најдостојнији дивљења је Часни Крст Његов. Распећем Господњим смрт је побеђена, прародитељски грех опроштен, човеку је даровано васкрсење, отворена су му врата Раја".
Зато и наша Света Црква поје Крсту Господњем: "Радуј се Животоносни Крсте Христов, ти који си непобедива победа побожних, утврда верних, зид који штити Цркву. Тобом се, Пресвети Крсте, пропадивост ( = трулежност) уништи, смрт пропаде, а ми се са земље на небо уздигосмо".
Символ вере нам говори да се све ово догодило у време Понтија Пилата, како би се нагласило да је свето Страдање Господње историјска чињеница, која своје место има у једном одређеном тренутку историје. Јер као што је Христос истински био распет, истинита је и благодат Животоносног Крста и спасење које нам пружа.
Како се остварила ова Христова победа над смрћу и Ђаволом? Свети Златоусти нам говори: "Нисмо се заморили нити смо ратовали. Рат нисмо видели а победу смо задобили. Бој беше Христов а победа наша". Да бисмо задобили и венац, треба да чествујемо Крст Христов и да са побожношћу чинимо знак Крста. Јер, како говори Свети Симеон Нови Богослов, "у складу са побожношћу коју сваки верни има према Крсту, прима и силу и помоћ Божију".
***
Символ вере говори о распећу Господњем и наставља: Који је страдао и био погребен. Нестрадални Господ заиста је страдао и био погребен.
Химнописац вели: "Сишао си Христе мој на земљу да спасиш човека. А када га не нађе на земљи, сишао си до Ада тражећи га". И када је Христос у Аду срео Адама, узе га за руку и васкрсе га. Тако Пресвети Гроб Христов постаде извор нашег васкрсења:
Као Животоносац, у Рају најлепши
од свих брачних ложница царских
гроб твој Христе најсветлијим се показа,
извор васкрсења нашег.
Од часа када се крстимо и постанемо хришћани одлучујемо да следујемо Христу. Тајна Светог Крштења је тајна сараспињања, сапогребења, и саваскрсења са Христом. Све то бива истовремено током Тајне: смрт и гроб старог човека, рођење и васкрсење човека у Христу. С Њим се кроз Крштење погребосмо, говори Апостол Павле. Света крстионица у којој се крштавамо постаје гроб и материца новог живота у Христу.
Исто тако, свето Крштење је само почетак новог живота. Потребно је да и даљи живот наш, и читав живот наш, буде сараспињање са Христом, да би уследило и васкрсење са Њим. Потребно је да се сараспнемо са Христом који се распео и да са Њим састрадамо, како би били и сунаследници Христови. Пођимо уским путем са Христом, да бисмо стигли у Царство Његово и са Њим у векове царевали.
5. Који је васкрсао у трећи дан
Након тридневног лежања у гробу Христос је Васкрсао. Вера у Васкрсење Христово је темељ јеванђеоске проповеди. Зато и Апостол Павле вели, да ако Христос није Васкрсао онда је празна и беспредметна проповед Јеванђеља, па је празна и вера наша.
Васкрсење Христово у Цркви се прославља као највећи празник. Јер, како говори Свети Златоусти, "Васкрсе Христос и са Њим Васкрсе и читава икумена ( = свет). И док Христос Васкрсе раскинувши окове смрти, нас васкрсе разрушивши мноштво сагрешења наших". И наставља Свети: "Адам сагреши и умре, Христос не сагреши али умре. Из ког разлога? Да би могао Адам, који сагреши и умре, да се ослободи од окова смрти, помоћу Христовом Који не сагреши а умре... Адам се разболео од смрти и Ђаво га је држао заробљеног. Дође Христос и уништи смрт на радост заробљеног, да га ослободи од окова смрти. Видиш ли подвиг Васкрсења Христовог? Видиш ли човекољубље Господње?"
***
Четрдесет дана након свог Васкрсења, Христос се вазнео на небо. Ово исповедамо у Символу вере: Који се вазнео на небеса и седи са десне стране Оца.
Када је Исус испунио своје дело на земљи вратио се Оцу. Сада је Христос Богочовек и седи са десне стране Оца. У личности Христовој са десне стране Оца налази се и човечанска природа. Свети Златоуст каже: "Христос је постао човек и није пропустио да све учини, како би непријатеља Божјег, тј. човека, узнео близу Оца и изнова га учинио пријатељем Његовим... Христос је принео Оцу изабрани принос од рода људског, свето Тело Своје. И толико се Отац задивио овоме дару, да Га је узео за руке, поставио близу себе и рекао: Седи Мени с десне стране. Коме је рекао Бог: Седи Мени с десене стране? Ономе ко такође беше чуо: земља и што је на земљи се ослободи... Замисли колико је човек био ниско а колико се високо уздигао. Никаквог наговештаја није било да ће се човек тако унизити, а још мање да ће се уздићи до тамо где га је Христос уздигао.
***
Деветим чланом Символа вере исповедамо нашу веру у Други, славни долазак Господа нашег: Који ће опет доћи са славом да суди живима и мртвима и Његовом Царству неће бити краја.
Први долазак Христов догодио се очовечењем Његовим рођењем од Пресвете Богородице. Долазак Господњи био је смирен и без славе. Господ беше дошао не као судија, већ као Спаситељ света. О Другом доласку Христос ће доћи са силом и славом великом да суди живима и мртвима. Као што нам је Христос рекао, нико осим Оца, не зна час у који ће се догодити Други долазак Његов.
На који начин ће се збити суд Христов, Он сам нам је описао: Када мртви васкрсну, сви ће се пред Њим окупити, и праведници ће стати са десне стране, а грешници са леве. И праведне ће Христос позвати да уђу у Царство Његово, да се вечно радују присуству Његовом. А они са леве стране ће отићи у таму где је Ђаво.
Мерило којим ће Господ судити сваком човеку о Своме Другом доласку биће љубав. Они који су живели љубећи браћу Христову, ићи ће са Христом. Они пак, који су живели не љубећи, или који су егоистично волели само себе саме, отићи ће у таму.
***
Апостол Павле нас позива да вером познамо Христа и силу Васкрсења Његовог, да постанемо заједничари страдања Његових, да бисмо заједничарили са Њим и у Царству Његовом. И ово можемо да остваримо учешћем у Светој Литургији и причешћујући се Светим Тајнама уз одговарајућу припрему.
Света Литургија је продужена Пасха. Након Светог Причешћа свештенослужитељ говори Молитву: Васкрсење Христово видевши, поклонимо се Светоме Господу Исусу. Јер дође и Крстом донесе радост свему свету.
И ми ћемо бити учесници ове вечне радости, ако чистим срцем и скрушени, са Христом кренемо на Голготу, и са Њим се разапнемо и умремо за свет ради љубави Његове. Тако ћемо вечно са Христом живети, јер ће нас Он узнети у небески Јерусалим, у царство Небеско.
У следећем члану Символа вере исповедамо да верујемо и у Духа Светога, Господа животворног, Који од Оца исходи, коме се са Оцем и Сином заједно клања и заједно се слави и Који је говорио кроз Пророке.
Свети Григорије Богослов беседи: "Имамо толику увереност да је Дух Свети Бог, да ћемо од Њега почети учење о Богу примењујући исте речи на свецелу Свету Тројицу: Беше светлост истинита - Отац. Беше светлост истинита - Син. Беше светлост истинита - други Утешитељ, Дух Пресвети. Светлост, Светлост и Светлост, али једно је Светлост а друго је Бог. Тако објављујемо учење о Светој Тројици: Благодат је у Светлости. У Духу Светоме, имамо познање да је Син Светлост, који долази ( = који је рођен) од Светлости, од Оца".
Црква славослови Утешитеља, служећи се богословљем Светог Григорија: "Дух Свети је постојао, постоји и постојаће, без почетка и без краја, свагда сједињен и заједно бројан са Оцем и Сином. Он је Живот и Животодавац, Светлост и давалац Светлости. Добро по себи и извор доброте. Духом Светим се познаје Отац и прославља Син, препознаје се једна сила Свете Тројице, један склад, једно поклоњење Светој Тројици".
***
У молитви коју упућујемо Духу Светоме говоримо: "Царе небески, Утешитељу ( = Параклите), Душе истине". Дух Свети је Утешитељ душа наших.
Реч "Параклит" значи "Утешитељ". Према етимологији, ова реч такође означава и онога ко долази близу, ко се приближава. Дух Свети је онај Ко се налази уз нас, да би осветио живот наш, да нас утеши док не дође Христос, први Утешитељ живота нашег.
Пре него што се Вазнео на небо, у часу када је жалост испунила срца ученика Његових због одвајања од Њега, Христос их је утешио објављујући им силазак Духа Утешитеља. Рече им: "Боље је за вас да ја одем, јер ако ја не одем, Утешитељ неће доћи к вама; ако ли одем, послаћу Га к вама (Јн 16, 7)." И стварно, након Вазнесења Христовог, по обећању Његовом, Дух Свети је сишао и од тада у Цркви борави, као, како рече један блажени Старац "Кућепазитељ" Цркве.
***
Свети Оци нас уче да је циљ духовног живота задобијање благодати Духа Светога. Јер, чак ако и помислимо да имамо каквих врлина, а немамо благодат Утешитеља, личимо на некога ко држи какву посуду пуну уља ( = уљану светиљку) са фитиљем - али угашеним. Благодат Духа Светога је пламен који ће запалити уље душа наших. А ову Благодат задобијамо вршењем божанских заповести.
Свети Симеон Нови Богослов говори да се: "онај ко љуби Бога и чува заповести Његове, облачи благодаћу Духа Светога ... као мисленом Светлошћу, која долази са миром и радошћу... Непосредно пројављивање ове Светлости потире свако мислено страдање и отпушта сваку патњу душевну. Јер само благодат Духа Светога може учинити да човек презре све земаљско, све туге и радости, и да га учини пријатељем и сином Божјим".
***
Заједно са Крштењем савршава се и Тајна Миропомазања, којом примамо дарове Духа Светога. Крштени се помазује Светим Миром и тако постаје помазаник ( = Христос)*, тј. икона Исуса Христа. Помазањем се обнавља благодат божанског усиновљења и новокрштени прима од Бога потврду, да ће, ако буде ходио у заповестима Његовим, постати син Његов љубљени. Тако Утешитељ, у свакоме лично, савршава спасење у Христу.
Од Духа Светога примамо божанске дарове: "Духом Светим, пише Свети Василије Велики, савршава се узлазак наш у Царство небеско, повратак божанском усиновљењу, дерзновеније да Бога називамо Оцем, могућност да будемо заједничари благодати Христове, да учествујемо у вечној слави и да од Бога примамо сваки благослов и у овом и у будућем животу".
Сви ови божански дарови дају се човеку који живи у складу са заповестима Божјим. Овакво делање, ако се савршава онако како је Господ чинио, доноси у нама плод божанских врлина и чистоћу срца. А у чисто срце долази благодат и просветљење Пресветога Духа, којим се изнова рађамо и које нас чини синовима Божјим. Пали се светиљка душе наше, и у садашњем животу нас чини учесницима живота вечног.
9. У Једну, Свету, Саборну ( = Католичанску) и Апостолску Цркву
Пресвети Дух је давалац свих божанских дарова вернима. Као што каже једна химна на Педесетницу: Дух Свети свагда даје. Међу овим даровима је и тај што Дух Свети установљава Цркву. Духом Светим рађамо се изнова у Христу и постајемо чланови Цркве Христове. Дух Свети је такође Тај који чини Тело Христово, Цркву. Према Светом Златоустом "Да не беше Духа Светога, ни Црква не би била основана. Пошто дакле, Црква постоји, јасно је да је Дух Свети присутан". Када дакле, исповедамо нашу веру у Духа Светога, исповедамо да верујемо у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву.
Свети Апостоли и богоносни Оци, да би нам помогли да замислимо тајну Цркве, користе различите представе. Називају је Невестом Христовом, Народом Божјим, Телом Христовим. Од свих ових назива најизражајнији је последњи: Црква је Тело Христово. Глава овог светог Тела је Христос а удови су крштени хришћани. Тако Апостол Павле говори хришћанима: "А ви сте Тело Христово и удови понаособ". Ви сте Тело Христово и сваки од вас је уд тела Његовог.
Можемо рећи да је Црква свеукупност свих верних икумене ( = света), оних који живе сада, оних који су пре нас живели и оних који ће тек живети, све до Другог доласка Господњег.
***
Члан Символа вере који говори о Цркви, доноси нам четири њене особине: Црква је Једна, Света, Саборна и Апостолска. задржимо се мало на овим својствима Цркве.
а) Црква Христова је Једна. Један је Господ и Једна је Црква Његова. Различите помесне Цркве представљају све скупа једну и једину Цркву Христову. Као што постоји много Светих Литургија које се савршавају на различитим местима, али је један Христос који се нуди без да се раздељује, тако је и Једна и неподељива Црква Његова.
Свети Златоусти тумачи речи Апостола Павла: као што је хлеб један, једно смо тело многи, говорећи: "Који хлеб? Онај којим се причешћујемо. (Тај хлеб) је Тело Христово. И шта постају они који се причешћују? Тело Христово. Не многа тела, него једно".
Пошто смо сви верни удови истог Тела, дужни смо да будемо у љубави са браћом нашом, сходно љубави коју нам је Христос дао. Ако схватимо да смо сви удови Светог Тела Христовог, разумећемо да је онај други брат наш и наше друго ја.** Зато вели Свети Златоуст: "Онај ко мрзи брата свога, мрзи самога себе".
б) Друго својство Цркве јесте да је Света. Црква је Света зато што је Глава њена Христос, "Један и јединствени" Свети. Он је заволео Цркву и Самога Себе је дао да би је осветио и да би је у Себи прославио.
Пошто је Црква Света, и верни који је чине су свети. Сваком верном који се крсти, као дар Духа Светога, даје се светост и благодат да остане у светости. А онима који након Крштења сагреше, даје се могућност да се, Тајном Покајања, светости врате.
в) Треће својство Цркве јесте Саборност ( = Католичност). Саборним се уопштено назива оно што припада целини, што обухвата све. Црква је Саборна јер чува читаву истину, јер се налази свуда у свету, окупља све народе, освећује све векове.
г) Црква је такође и Апсотолска јер је утемељена "на темељу Светих Апостола, коме је Христос камен угаони ".
Апостолство Цркве има двојако значење: Прво - апостолство православне вере и друго - апостолско прејемство ( = наслеђе) свештенства. Вера коју Црква држи примљена је од Светих Апостола и Црква је непромењену предаје с колена на колено. Свештено прејемство је пак, благословена непрекидност Тајне епископске хиротоније ( = рукоположења).
И ми смо удови ове Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Останимо у Цркви, чувани нашом вером Православном, у јединству верних, у светости наших живота, у светости Цркве.
10. Исповедам једно крштење за опроштење грехова
Црква је Тело Христово, народ ( = лаос) Божји. Светим Крштењем постајемо припадници овога народа. Због тога, након што исповедимо своју веру у Цркву, исповедамо и веру у једно Крштење за отпуштење грехова.
Христос Крштење назива рођењем: "Ако се неко не роди водом и Духом, не може ући у Царство небеско", рече. Свети Оци говоре да као што се рађамо од мајке, тако се и у Христу рађамо водом и Духом Светим.
Свето Крштење је почетак живота у Христу, и дан Крштења је дан нашег рођења Духом Светим. Светим Крштењем рађамо се у Христу и постајемо удови Цркве. Пре свог Крштења, катихумен још није ушао у Тело Христово, не заједничари у Светим Тајнама, ван је стада Доброг Пастира. Зато свештенослужитељ, пре Крштења, моли Господа за онога који се крштава: Засади га засадом истине у Светој Твојој, Саборној и Апостолској Цркви.
***
Свето Крштење се врши у име Оца и Сина и Светога Духа, јер је ново стварање човека, које се савршава Крштењем, дело Свете Тројице. Ово још символизује и научава и троструко погружавање и троструко подизање из воде.
Црква исповеда једно Крштење, пошто свето Крштење представља учествовање крштенога у Распећу Господњем. Стога, као што је Господ једном био распет, тако и ми треба једном да се крстимо. Они који се поново крштавају, поново Христа разапињу.
Одмах након Крштења, новокрштени се помазује светим Миром и прима печат дарова Духа Светога. Ова Тајна представља личну Педесетницу сваког верног. Овом тајном на новокрштенога силази Утешитељ и даје му дарове Своје. Човек постаје духоносац. Након помазања Светим Миром новокрштени је заиста хришћанин.
***
Још од апостолских времена, Свето Крштење је бивало током Свете Литургије. Тако је, након Крштења и помазања верних које је вршено у крстионици ( = баптистеријуму), следило и њихово учешће у Светој литургији и Светом Причешћу.
Прва молитва коју су новокрштени изговарали на Светој Литургији била је Оче наш. Након новог рођења у Христу, обраћамо се нашем Оцу небескоме. Свети Златоусти говори да: "онај ко Бога назива Оцем, тиме исповеда опроштење грехова које је Светим Крштењем примио. Исповеда да је Христу брат постао и да је од Духа Светога добио дарове".
На крају Свете Литургије новокрштени по први пут учествује у Светом Причешћу. Христос нуди духовну храну сваком новокрштеноме који тек што се родио небеским рођењем. У Тајни Свете Евхаристије Христос се сједињује са сваким верујућим. Онога ко се родио Светим Крштењем духовно храни Самим Собом. Кроз ове три Тајне, - тј. Свето Крштење, Миропомазање и Свето Причешће - примамо Самога Христа и постајемо једно Тело са Њим.
***
Свети Симеон Нови Богослов пише да Светим Крштењем примамо опроштај грехова и ослобођење од проклетства Адамовог, освећујући се доласком Духа Светога. Неопходно је такође, да веру коју смо исповедили потврдимо добрим делима. Јер ако се након Светог Крштења окренемо вршењу злих дела, губимо освећење које смо примили, и потребно је да изнова добијемо опроштај грехова истинитим Покајањем и Исповешћу, да бисмо поново задобили освећење благодаћу Духа Светога.
Ако дакле након Крштења потамнимо светлост крштењске благодати, потребно је да се искрено покајемо, и да изнова примимо благодат Господњу. А надаље треба да останемо делатници врлине како бисмо увећали божанску Благодат. Јер се благодат Божија добрим делима увећава. Ако овако чинимо, ући ћемо у ложницу са Жеником Христом и примићемо добра која се тамо налазе и која су припремљена за оне који Га љубе.
Нека би било да и сви ми уживамо у овим добрима благодаћу и човекољубљем Господа нашега Исуса Христа, Коме, заједно са Оцем и Духом Светим, Којима приличи свака слава и поколоњење у векове векова. Амин.
Христос, говорећи о Светој Евхаристији рече. "Верни који једе свето Тело Моје и пије часну Крв Моју, има живот вечни и ја ћу га васкрснути у последњи дан". Ми хришћани дакле, учествујемо у Светој Евхаристији, исповедајући нашу веру у васкрсење мртвих и живот вечни: Чекам васкрсење мртвих и живот будућега века.
***
Смрт је раздељење душе од тела. Након смрти тело се разлаже у земљу, а душа исчекује опште васкрсење целог човека. Када смо малочас говорили о васкрсењеу мртвих, имали смо на уму њихово телесно васкрсење, када ће се након задобијања нетрулежности тела сјединити са душама.
Сам Христос је говорио о васкрсењу мртвих. Рече: "долази час, када ће сви који су у гробовима зачути глас Његов и тада ће устати. И они који су чинили добро васкрснуће за живот вечни, а они који су чинили зло васкрснуће за муку". Васкрсење ће бити опште за све људе, праведне и неправедне, док слава међутим, неће бити општа. Јер праведници ће са Христом ходити и ући ће у вечну радост присуства Његовог, док ће грешници отићи у таму и у вечну усамљеност коју су сами изабрали док су још живели на земљи.
Наша вера у Васкрсење мртвих темељи се на светлом Васкрсењу Господа нашег. Господ је Васкрсао да би био почетак васкрсења свих људи. Ако бисмо одбацили учење о васкрсењу мртвих, одбацили бисмо и чињеницу Васкрсења Господњег. Како пише Апостол Павле, ако нема васкрсења мртвих, тада ни Христос није Васкрсао. А ако Христос није васкрсао онда је вера наша бесмислена и без икаквог достојанства. Тада смо још увек у греху. Али Христос је заиста Васкрсао и постао почетак васкрсења уснулих. Кроз човека, дакле, кроз првога Адама дође смрт; кроз човека, Христа, Који је Нови Адам, дође васкрсење мртвих.
***
Васкрсење мртвих намеће и божанска правда. Јер, како пише Свети Јован Дамаскин: "ако се душа борила сама за задобијање врлине, саму ће је Бог и овенчати. И ако је сама /неправедно/ уживала, праведно је да се сама и мучи. Али пошто душа није живела по добру или по злу без тела, праведно је да обоје заједно приме заслужену плату".
Да бисмо некако разумели начин васкрсења мртвих Апостол Павле користи пример семена. Гроб мртвог тела је на неки начин телесно семе на земљи. Васкрсењем се тела подижу из гроба у нетрулежности: Мртво тело наше се сеје у пропадивости а након васкрсења устаје у непропадивости. Сеје се у бешчашћу, а устаје у слави.
Нико не зна када ће бити васкрсење мртвих и последњи Суд. Ово зна само Бог. Они који буду живели у то време, у трен ока ће се променити ( = преобразити) и постаће непропадиви и бесмртни и сви ће стати пред Суд Христов.
Након суда Христовог, за праведне ће уследити живот вечни, који ће живети са Христом, Пресветом Богородицом и Свима Светима, радосно прослављајући Тројичног Бога заједно са Силама небеским. А грешници ће вечно туговати од Бога удаљени.
Живот вечни који очекујемо након васкрсења мртвих, односи се само на верне. Јер стање у коме ће се наћи неверни и грешници, не може се назвати животом. Живот вечни је вечно бивање у близини Христовој, Који је Васкрсење и Живот.
***
На Тајној Вечери, када је ученицима својим предао Тајну Свете Евхаристије и када им је дао последње заповести Своје, Христос узнесе Оцу молитву, рекавши: "Оче, дошао је час, прослави Сина својега, да и Син Твој прослави Тебе; Као што си му дао власт над сваким тијелом, да свему што си му дао, дарује им живот вјечни. А ово је вјечни живот да познају Тебе једнога истинитога Бога и кога си послао Исуса Христа".
Овим речима учи нас Христос да је вера у Бога и познање Тројичног Бога мати вечног Живота. А познање Бога није неко теоријско и мислено знање, већ лични однос са Богом и заједница са Њим. Ово ћемо имати само ако је живот наш богоугодан и у складу са божанским заповестима.
Живимо у складу са законом Божјим, а ако сагрешимо покајмо се искрено, да бисмо у дан Суда чули глас Христов који каже: "Уђите благословени Оца мога да наследите Царство које је за вас припремљено". Амин.
* Христос, значи Помазаник. Тако, када се крштени помазује, он постаје помазаник - христос ( прим. прев.).
** Тј. у другоме ћемо пропознати себе саме (прим. прев.)
Sonntag | 09:00 - 12:00 |
Der Kerzenraum ist Mo-So von 9-18 Uhr für Sie geöffnet. Außerhalb der angegebenen Öffnungszeiten sind wir telefonisch oder auch per Mail für Sie da. Sie erreichen uns unter den angegebenen Kommunikationsmitteln. Für weitere Termine schauen Sie bitte in unserem Gemeindebrief nach. |
ПОСЕТИОЦИ:
Serbisch- Orthodoxe- Kirche
Parrei für Schwarzwald
© Serbisch- Orthodoxe- Kirche für zentralen Schwarzwald in Villingen-Schwenningen. Startseite | Impressum | Kontakt
Bei Problemen/ Wünschen/ Anregungen/ Lob/ Kritik wenden Sie sich bitte an unseren Webmaster. Vielen Dank.
Anrufen |
|
Anfahrt |